od svega po malo

Ulazim tiho u stan ,kao lopov, izuvam se,ostavljam jaknu i idem ka dnevnom boravaku prolazeći pored spavaće sobe. Ostavljam knjige pored radnog stola i nežno ljubim svoju dragu. Čekala me je da ručamo i dok sam ja oprao ruke, već je sve bilo spremno za obedovanje. Slušam kakve su nestašluke danas pravili đaci. Umoran i icrpljen odgovaram na pitanja o mom boravku na studijama i teram sebe da držim uspravno glavu, jer sam nadomak toga da ručak završim bez pribora. I bez ruku. Nastavili smo razgovor uz engleski čaj (engleski po vremenu konzumiranja, a ne po ukusu). I, baš onda, kada sam se ,opijen atmosferom, opuštao, začuh tihi plač.

Skočih kao poparen i žurno otidoh do spavaće sobe. Lagano otvorih vrata i saginjući se, zaklonjen kartonskim kutijama, ušunjao sam se do malog, sanjivog, jastukom oslikanog lica male devojčice koja je zurila kroz prozor koji je gledao u sigurnu pobedu mraka nad sunčevom svetlošću. Nije me čula. Udahnula je jako,onoliko koliko joj dozvoljava jednogodišnje razvijeno telo, sa ciljem da nas opomene da je popodnevno spavanje završeno i da je izbavimo iz ovog drvenog dvorca njenih tajnih snova. Naglo sam joj zaklonio vidik svojom obimnom glavom, blago se smejući. Krupne zelene (kao mamine) okice se raširiše,trepavice brzinom svetlosti aplaudiraše, usta se otvoriše da puste glas i ustuknuvši blago unazad htede da vrisne. A onda...!

Prepoznavši me, poče da poskakuje po dušeku, puštajući ogradu krevetca  raširi ruke i ustremi ih ka mom vratu i pogled se pretvori u blještavi snop svetlosti fiksiran za moje oči i iz malog grla izlete zvuk najčistijeg oduševljenja. Uhvatih je ispod pazuha, izvukoh je iz dvorca i privukoh je na svoje grudi. Ručice se sklopiše oko vrata i mali vreli izgužvani obraz se pripi uz moje izborano lice golicajući me raščupanom plavom kosicom po nosu. Sa olakšanjem je izdahnula sav vazduh iz svojih malih pluća. Onda se odvoji od mene, pogleda me u oči i NASMEJA mi se pokazujući dva blago razmaknuta snežna bisera. 

TAJ OSMEH... učinio je dan vredan nezaborava.

Vraćajući se peške sa faksa, držala me je pod ruku jedna divna devojka. Nismo ništa pričali. Neverovatno,ali istinito! I pri toj buci koraka upitah se: "Čemu služe devojke?"

Da li su one stvorene samo zbog održanja vrste? Ili , možda, da budu kućne pomoćnice? Da ih šaljemo u prodavnicu; da imamo na koga da se "praznimo"; da imamo zbog koga da budemo ljubomorni;da imamo za kim da se okrećemo;da... Postoji milion načina kako da ih "iskoristimo". Je li im to svrha postojanja?

Budim se. Polako otvaram oči. Njene su oči još uvek sklopljene. Po disanju znam da sanja nešto i da će me pogledati za desetinu sekundi. Kapci se pomeraju. Izranja zeleni žad i sija kao prvi put kada su nam se sreli pogledi one daleke večeri. Sanjivi pogled me pita da li je sve u redu. Približavam joj se lagno i dodirujem je usnama po uspavanim okicama. "Ne pomeraj se." Ustajem, pravim nes kafu i spremam topli sendvič po njenom ukusu-sa zdenkom i pečenicom i malo kečapa i majoneza. Umiven, tiho ulazim sa poslužavnikom u sobu i stavljam ga na krevet. Moja sreća se lagano podiže u poluležeći položaj, naslanja se na jastuk i uzima hranu sa tacne. Pre nego što sam legao pored nje i uzeo svoju šolju sa kafom, pogledao sam u krevetac gde je bezbrižno spavala naša jednogodišnja ćerka. I taman kad sam probao toplu kafu, osetio sam nežan poljubac u vrat i čuo tiho: "Hvala ti." 

Znao sam da je to, i svako drugo, jutro odgovor  na moju dilemu-one služe da ih negujemo!

Naravno... Šta se drugo i moglo očekivati od mene? Matiš u stranu, a ja na stranu (čitaj-stranicu). Načitah se divnih pesama, iskrenih razmišljanja, pravih (tužnih) ljubavi, neponovljivih malera...A kako je da Vam se obratim, poštovani čitaoče? Gospodine ili gospođice ili gospođo ili samo čitaoče ili...ma, najbolje je - Poštovani! Dakle, Poštovani (veliko P je zbog visokog nivoa poštovanja), želeo sam da izmam vaše komentare na temu " Izražavanje u medijima".

Nažalost, svedoci smo da je nivo kulture izražavanja u medijima dostigao kritično nizak status, ali je, takođe, povećao svoj uticaj na svakodnevni govor u narodu. Moram se, pre svega, zahvaliti stanovnicima negradskih sredina što uspevaju da se odupru ovom uticaju zadržavajući svoj kakav-takav način komuniciranja. A  vi, građani ( ili je možda bolje na ovo dodati prefiks "malo"), pokušajte da se oduprete uticaju neukih voditelja svih radio i tv emisija koje se emituju u Srbiji i vratite se korenima, tj. obnovite znanja iz osnovne škole i primenjujte ih u svakodnevnom govoru!  Čitajte knjige koje kupujete na metar i za sramno male novce i nekoristite strane, i vama i drugima, nepoznate "pinkovske" reči.

Pričajte srpski da vas ceo svet razume.